За носталгичаре: место звоника (а оно иза је конак, а они ајкулини зуби на крову су услови Републичког завода - мора тако или никако, па сада свака соба у поткровљу има по две баџе, а на прозорима завесе од чипкасте конзерваторске етике)
Чауши
2
Етика и ципеларење
Гласник ДрКСа је увек био отворен за проблеме конзерватора и њихову културну баштину... Није, додуше, Редакција пуштала текстове о стању културне баштине (нпр. Пећке патријаршије), али је зато увек била отворена за критику изведених радова (нпр. у Пећкој патријаршији). Овог пута можемо прочитати Погледе и мишљења Невене Дебљовић-Ристић у тексту "Средњовековно наслеђе у светлу конзерваторске етике". (Кад буде Гласника на Нету, биће и линка, тј. кад буде плиме, биће и риме).
Невена Д.Р. моралише о лоше-погрешно-непотребно изведеним радовима у Милешеви, Бањској, Бањи, Пећкој патријаршији и крунише свој текст питањем: "Када, где и зашто је прекинут континуитет у научном проучавању, пажљивом и преданом приступу и заштити културног наслеђа?"
ПА НИЈЕ! Није никада прекинут. Управо писац текста се стручно и научно усавршавала и споменике пажљиво и предано проучавала, док је рад на заштити споменика пролазио поред ње... За девет година колико је запослена у Републичком заводу за заштиту споменика културе, архитекта Невена Д.Р. није нацртала и укоричила ниједан пројекат, није обновила-заштитила-санирала-конзервирала ниједан објекат. Па одакле јој онда право да говори о етици? Да ли је етички да тражи да Републички завод финансира њене магистарске и докторске студије, а да она заузврат придикује о радовима који су изведени док се она стручно формирала?
Да ли је саможиво и паразитско битисање у државној установи блиско етици? Да ли је Завод продужени боравак - вртић у коме одрасли проводе време и забављају се? Где је тај морални колос био када је демонтиран звоник у Милешеви, рушен зид у Бањској, зидана црква у Бањи, проширивана Жича, санирана Пећка патријаршија?
Шта повезује средњовековне манастире о којима у прошлом Гласнику пишу Милка Ч. Медић и Марица Шупут, а у последњем Оливера Кандић и Невена Д. Ристић? Прве три су "радиле" у Пећкој патријаршији, Бањској и Милешеви, а потоња је у функцији чауша.
Ове манастире повезује чињеница да су рађени-неурађени ДЕЦЕНИЈАМА (тј. како то кажу салонски конзерватори: били су предмет преданог приступа и брижљивог проучавања), а онда када је посао на заштити урађен или само почео да се ради - постали су предмет напада групе која се осетила угроженом.
Такође, манастире повезује и то што је средства обезбедила Република Србија "из других извора", а не преко Министарства културе, да би се створили услови да се радови изведу. Тиме је унет неред-немир у конзерваторску устајалу средину у којој је мирно живела сада угрожена група.
Класична поставка рада (план А) Угрожене групе је: Нема пара - не може да се ради! или: Ми би радили, али нема пара!
Ако неко (власник споменика, конзерватор, завод, НИП) нађе паре "из других извора", онда Угрожена група прелази на план Б: Не може да се ради - то је против конзерваторских принципа! Радови ће нанети непроцењиву-ненадокнадиву-тандара-мандара штету! Радови нарушавају аутентичност!
Нападајући изведене радове на неком од "забрањених објеката", Невена брани Милку Чанак, која је у пензију отишла оставивши влажну и испуцалу Пећку патријаршију (али је писала књигу, корпусних димензија), Оливеру Кандић која је оставила влажну Милешеву (али је реконструисала саркофаг, или шта већ), Марицу Шупут која је оставила Бањску у распадању (али је написала популарну миниграфију). Ако већ жели да помогне њиховом научничком лику и делу, нека уради неки пројекат заштите ових цркава, онако како мисли да треба... Или је лакше причати о етици него решавати влагу...
Угрожена група се организовала у Великој комисији као у некој врсти синдиката и почела је да напада све радове који су изведени у Пећкој патријаршији, Милешеви, Бањској... А Невена је полетела да се бави "ципеларењем": ево сви нападају Пећку патријаршију, ај'де да и ја мало шутнем из прикрајка (етика је надградња, а ово је потпуно природно, basic-instinct понашање: кад чопор неког нападне, и онај најмањи кевће, да се покаже пред одраслима)...
Ако је посао неког члана угрожен, Синдикат ће написати мишљење (нпр, ако НИП издвоји средства за Градац да се излечи влага, Синдикат ће стати иза свог члана и написати да су "оштећења на цркви неистинита" и да не треба ништа да се ради; ако неки члан има неки сумњиви депо за смештај музејских експоната, Синдикат ће написати да је депо идеалан). Пошто се бави само споменицима за које је заинтересован неко од његових чланова, Велики синдикат ће остаће запамћен по покушају да дно српске конзервације помери наниже...
Етика & манастир Милешева
За необавештену Невену, о послу који је чекао три деценије:
Идеја да се уклони и измести звоник испред милешевске цркве стара је колико и рад на уређењу Милешеве, а од 1976. године је и у званичним и усвојеним пројектима Републичког завода. У то време звоник није срушен само због противљења тадашњег владике.
Стручни тим Републичког завода израдио је 1993. године Програм радова на истраживању, заштити и уређењу комплекса Милешеве, који је усвојен (Оливера Кандић, Светлана Поповић, Миладин Лукић и Радојка Зарић). У Програму се за звоник дословно каже: "Са функционалног и естетског становишта сматрамо да се грађевина налази на неприкладном месту, превише близу улазним вратима храма, а својом масивношћу смета у сагледавању најзначајнијег објекта у комплексу. Из наведених разлога најбоље решење за простор порте била би дислокација звонаре. Ова идеја потекла је од службе заштите још 1976. године, а наишла је на разумевање и од стране надлежних органа Српске православне цркве." У том тренутку је постојала и сагласност владике, а сарадња Управе манастира и стручњака Републичког на заштити и уређењу манастира је била веома добра.
Дакле, питање уклањања звоника за стручњаке Републичког завода деценијама није било спорно. Чекала су се средства и прилика да се реализују важећи програми и пројекти. До заокрета у сарадњи манастирске Управе и Републичког завода долази 2001. године, што коинцидира са постављањем Марка Омчикуса за директора. За само три године између Милешеве и Републичког завода је остварена несарадња и нетрпељивост каква није забележена од оснивања службе заштите. Шта се десило?
Десила су се "финансијска средства која нисмо могли да контролишемо", што рече Марко О. Уместо да буде позитивно што је неко нашао паре за заводске пројекте, то постаје проблем... Владика Филарет гради 2001. године економске зграде управо на месту које је предвиђено поменутим Програмом из 1993. године, а 2002. године копа се рибњак, уз помоћ Војске и локалне заједнице. За то време Републички завод гради дренажу око цркве. (Дренажа је извођена 5 година, док Филарет није отерао археологе. Зашто? Да ли је разлог можда у томе што је једноставна интервенција, каква је у Каленићу са истим археологом трајала 60 дана, у Милешеви са приватном фирмом Б-инжењерингом пролонгирана до пуцања тикве, а и коштала одговарајуће... Сада иста екипа ради у манастиру Градац.)
У Републичком заводу се 2003. године израђује нови цртеж уређења комплекса (архитекта Миладин Лукић), где се економске зграде "премештају" са места на коме су изграђене на место оближњег задружног мотела. А на месту штале, чију је локацију управо Републички завод одредио и манастир осамдесетих година изградио, предвиђа се гостински конак, а уз конак и рибњак. Звоник је предвиђен за уклањање. Дакле, све је ту: и звоник и економија и рибњак. Овај предлог је разматран на Стручном већу и достављен Епархији. Директор Омчикус 2003. године подноси кривичну пријаву против владике због изграђених објеката на погрешном месту, а владика проглашава Омчикуса за "persona non grata " у милешевској епархији. На крају се дође до тога да директор Реп. завода у пролеће 2004. године добије од патријарха Павла писмо у коме се каже да је СПЦ одлучила да оснује Савет за обнову храмова и културне баштине, "због немогућности сарадње са руководством Републичког завода"... (Дакле, неће Црква да се бави заштитом од своје воље, него од своје невоље.)
А звоник? Владика Филарет је обавестио Републички завод у децембру 2004. да има средстава за радове и тражио идејно решење за нови звоник, да би стари уклонио, како је то постојећим програмима предвиђено. Пошто никакав одговор од Завода није добио пет месеци, сам је почео радове, а онда су конзерватори ударили у моралисање... Да ли је само лицемерје да и Оливера Кандић и Миладин Лукић тада реагују на рушење звоника, а сами су предвидели његово измештање... Важнија је прилика да ратују са Филаретом, уместо да дају решење?
За носталгичаре: место звоника (а оно иза је конак,
а они ајкулини зуби на крову су услови Републичког завода -
мора тако или никако, па сада свака соба у поткровљу има по две баџе, а на прозорима
завесе од чипкасте конзерваторске етике)
Да би се разрешила затегнута ситуација око Милешеве (Филарет није хтео да чује за конзерваторе), директор Гордана Марковић у мају 2005. године оснива Комисију која треба да утврди стање и предложи мере за извођење радова у манастиру Милешева. Комисија се више пута састајала и обилазила Манастир, док није нашла решење. И мирољубива коегзистенција са Манастиром је настављена, археолози обављају истраживања конака, за чију обнову је Владика нашао паре. Новоосновани Савет за обнову храмова и културне баштине остао је без посла - до даљњег.
Али, зашто је неки Бранислав Клачар из Пријепоља радио пројекат новог звоника? Зашто није Невена нацртала решење измештања звоника, већ "са очима изван сваког зла" дели лекције о "неповратним последицама"?...
Има ли где ту Милешеве? Да ли ће се Невена, дежурни конзерватор-етичар, запитати зашто је још увек сокл милешевске цркве без малтера, па вода несметано улази кроз порозну сигу у зидове цркве? Или неће да дира у највећи домет елитног конзерватора Оливере Кандић ("Стално нам је малтер са сокла отпадао од влаге, па смо га обили, да се зидови суше"... и тако већ преко десет година). Да ли ауторска права трају 50 година после конзерватора (а и фреске су се навикле на влагу, јел'те):
Конзерватори су данас потпуно слуђени. Жале се да пара за заштиту нема довољно, али се боре против пара које долазе из "других извора". На проблем пара "из других извора" указују и председник Велике комисије и председник Управног одбора Републичког завода. Чак је и Велика комисија ставила себи у задатак да "контролише" и спречава ангажовање средстава из других извора... Наравно, тај рат је унапред изгубљен... Ту не помаже чак ни онај ластиш од конзерваторских принципа: не може ништа да се ради, јер су споменици у оваквом стању аутентични! И лаик види у какавом су стању споменици културе, а само онај ко се не брине о својој културној баштини може да запуштено и дерутно сматра АУТЕНТИЧНИМ и ДРЕВНИМ. Треба замислити било коју другу службу заштите (заштита здравља, заштита од пожара, поплаве...) која тврди да су болест, пожар, поплава аутентични и да ништа не треба да се ради... Да ли се синдром Кизе Ментола и болесних штикли шири као црни пришт?
А како се паре контролишу? ПА ПРОЈЕКТИМА! Једини начин да се паре из било каквих извора "контролишу" је израда пројеката. Ту је проблем, где ни етика не помаже. Боље да нема пара или да спречимо да се усмеравају ка споменицима, него да радимо пројекте (руке ће нам се вероватно посушити)... Са овим проблемом се среће и директорка Републичког завода, па мора да прави језичке вратоломије када говори ко ради на Косову и Метохији ("Пројекте ради Завод за културну баштину, укључујући и канцеларију у Лепосавићу која је просто физички ближа објектима на Косову и Метохији"). Машала! А Републички завод је "просто физички" ближи Италији...
А Невена? Да ли је "пажљивим и преданим приступом" унапредила заштиту манастира Сопоћана тиме што је допринела да се угасе средства у висини од 15 милиона динара, која су Националним инвестиционим планом била опредељена за Сопоћане (15 милиона је било пола буџета Реп. завода за 2008. годину!). Не могу сопоћански монаси да реализују своје пројекте (туђе-нећемо-своје-недамо). Паре су пропале, а конзерваторска етика је остала...
Етика & Петрова црква
Да ли би конзерваторима-етичарима за овакву околину
светске баштине био крив Филарет?
Етика & Пећка патријаршија
За необавештену Невену, о послу који је чекао деценијама:
После радова Ђурђа Бошковића, 1931-1932. године, када је са цркава уклоњен црвени фасадни малтер и зидови фуговани малтером са цементом, деценијама траје потрага за узроцима појаве влаге у зидовима, односно за разлозима појаве соли на фрескама и домишљање како то спречити. Тако су у више наврата рађене дренаже, упојни бунари, облагање темеља глином, бетоном и битуменом, израђивани су бетонски подземни и надземни канали за воду, са решеткама и без њих, постављане магичне плетене корпе, али је влага упорно опстајала у зидовима цркава. Нико није урадио једино што је било потребно: вратити обијени малтер на зидове.
Пукотине које су се пре 60 година појавиле на фасадама, посебно на западној и источној, само су "праћене". Лепљени су стаклени фластери, који су пуцали, па поново стављани, што значи да су пукотине "радиле", односно биле опасне по конструктивни систем цркава. И нико није санирао пукотине, иако се пећке цркве налазе на трусном подручју за које су карактеристични јаки земљотреси у периодима око 300 година!
Велика потклобучења фреско-малтера и пукотине на унутрашњим зидовима цркава нико није санирао, само су сликари облепили фластере да би себи направили алиби и дуго-запета-дуго боравили на терену, гледајући и дивећи се "нерешивим" проблемима. Чак су избушили средњовековне конструктивне дрвене греде и ослабили их. И нико то није решавао, нити их позивао на одговорност...
Зашто се Невена не запита да ли је етички деценијама гуслати о нерешивим проблемима и при томе узимати дневнице и хонораре, писати књиге, а остављати пећке цркве да пропадају... Да ли је цементни малтер на фасадама аутентичан, да ли је 400 тона бетона у темељима аутентично, да ли су соли на фрескама, које потичу из цемента, аутентичне? Да ли су влага у зидовима и фластери на фрескама аутентични?
Шта се догодило 2005-2008. у Пећкој патријаршији, због чега је настала узбуна, зашто су пуштени чауши? Зато што је Републички завод нашао средства код Владе Србије (и отпао је разлог: нема пара) и зато што је урађен пројекат (и отпао разлог: нису се никада стекли услови за израду пројекта) и зато што су радови изведени (и отпао разлог: нема услова за боравак конзерватора)...
Угрожена група и треба да се осећа угрожено, јер је салонска конзервација, тј. "предан приступ и брижљиво проучавање" без икаквих резулатата, само продужетак магије и налази се у слепој улици... Шта ако нпр. УНЕСКО додели за косовско-метохијске споменике 5,5 милиона еура? Како ће салонски конзерватори наћи аргументе зашто ништа не раде на Косову и Метохији? Рећи ће да су у мислима са споменицима? Џаба Велики синдикат, џаба чауши и њихово "ципеларење"... Треба наћи нове изговоре...
BTW: Да ли домену етике припада чињеница да је Милка Чанак Медић држала скривену документацију коју је начинио Ђурђе Бошковић током радова на санацији цркава Пећке патријаршије 1931-1932. године. Можда скривање документације спада у "предан приступ и брижљиво проучавање"? Случајно нађених 200 цртежа је било веома драгоцено при изради пројекта и извођењу радова на обнови фасада Пећке патријаршије. Нађени цртежи, већина у размери 1:1 су инвентарисани и налазе се у планотеци Републичког завода.
Етика & Бањска
За необавештену Невену, о послу који се радио деценијама и тек треба да се ради:
Када су почели истраживачки ("предани и брижљиви") радови у Бањској сећа се још само Број 1: Војислав Кораћ. У Гласнику ДрКСа Марица Шупут пише како су радови на истраживању Бањске трајали 17 година и 1200 радних дана и још нису завршени. Тек треба да се ради...
А резултати? Разбацани делови (капители, стубови) цркве и конака по порти, средњовековни зидови који се руше, сеоски пут који пролази кроз порту, пропали откопани остаци трпезарије, зарушен пирг, викендице које су никле уз источни зид док су истраживачи истраживали...
(Поређења ради: студеничка и бањска трпезарија су откривене исте, 1974. године. Бањску трпезарију је откопао Војислав Кораћ са својим сарадницима, а остатке мобилијара студеничке трпезарије је откопала Марија Јовин. У њиховој заштити су примењена два опречна приступа: бањска трпезарија, од које су нађени остаци камених сервана и седишта, отисци пода у три боје и фреске на зидовима - није обнављана. Све што је нађено је у међувремену пропало. Столови и седишта студеничке трпезарије су обновљени према нађеним остацима и и трпезарија се користи већ 35 година као један од најрепрезантативнијих простора у Студеници: за свечане обеде, за пријеме великодостојника и симпозијуме...)
Остаци бањске трпезарије пропадају
без заштите. Чему служе истраживања, ако се после не зна шта са откривеним?
Где су остаци каменог мобилијара, где су фреске са зидова, где су остаци пода
у три боје? Боље је трпезарија била заштићена под земљом, него данас: урушена
и без документације...
Остаци студеничке трпезарије...
А бањска документација? Па нема је, или је у приватним рукама, ако уопште постоји. На захтев Републичког завода да преда копију документације Заводу, академик Кораћ је то одбио...
Када је археолог Димитрије Мадас истраживао цркву 2007. године, тражио је од Завода основу цркве и порте. Добио је само један цртеж цркве Ђурђа Бошковића из 1935. године. Ако нема документације, нема ни конзерваторске етике. При томе, Републички завод је преко 20 година присутан у Бањској путем "задуженог" архитекте. Шта ли је он радио?
За сада се резулати професорских тезги могу видети само у објављеној популарној миниграфији Марице Шупут "Манастир Бањска", формата А5, која се може купити у Реп. заводу за 50 динара. (Marica Šuput, BANJSKA MONASTERY, Година издања: 2003. / Број страна: 49 / Повез: Броширан)
Да ли је неко нешто покушао да промени? Јесте, Координациони центар: конкурсом за конак и изградњом конака. Јесте, Републички завод: покушајем да добије документацију, планом за обнову утврђења, Планом генералне регулације насеља Бањска. Јесте, Управа манастира Бањска: неодговорним и нестручним радовима на рушењу зида из турског времена (ваљда су у блесавости помешали зид са Турцима, па се закаснело обрачунавали са мрским окупатором)...
Како су радови дочекани? Војислав Кораћ и Марица Шупут су одбили да сарађују са Заводом, а када су почели неки радови - наставак истраживања, планови за обнову зидова утврђења - дочекали су их нападима.
Ако неће конзерватори да раде, радиће Управа манастира...
Зашто се Невена није прихватила посла и нацртала како треба да изгледа заштита-конзервација-санација Бањске, него се прихватила придика о конзерваторској етици? Да ли је "ципеларење" комотније?
Још о етици: Међу скривеном документацијом коју је држала Милка Чанак Медић нађени су и цртежи које израдио Ђурђе Бошковић током радова на санацији цркве манастира Бањска 1935. године. Сада су ови цртежи инвентарисани и налазе се у Планотеци Републичког завода. Треба ли да се конзерваторска служба нада да ће и документација коју држе истраживачи Кораћ-Шупут бити једног дана случајно откривена и да ће се, после етичке фазе "преданог приступа и брижљивог проучавања" , наћи у планотеци Републичког завода?
Национални инвестициони план и КИЗА МЕНТОЛ
Хидра, Хидро и мали Осми путници...
ОБДУКЦИОНИСТИ и таоци "угроженог културног бетона"
Утицај боје на колективно памћење