ДКС И СТРУЧНА ЈАВНОСТ #1
Необјављен чланак у Гласнику
ДКС бр. 30
Синиша Темерински:
Стање цркава манастира Пећка патријаршија 2005. године
У октобру 2005. године(1) обављена су
архитектонска испитивања цркава Пећке патријаршије, уз документовање стања малтера
на фасадама, испитивање стања старих и нових спојница, преглед статичког стања,
евидентирање пукотина на зидовима објеката, преглед стања плочника око цркава,
испитан је састав малтера употребљених у конзерваторским радовима. Извршено
је снимање нивелације унутар и око цркава и фотографско снимање свих релевантних
детаља и изгледа објеката. Резултати испитивања су основа за израду пројекта
заштите и презентације овог јединственог комплекса цркава.
Обимни радови Ђурђа Бошковића 1931-1932. године били су пресудни за опстанак
цркава Пећке патријаршије. Обухватили су конструктивну санацију, заштиту, враћање
првобитних облика, уз истовремено обијање малтера са фасада и огољавање цркава.(2)
После њих, деценијама траје потрага за узроцима појаве влаге у зидовима, односно
за разлозима појаве соли на фрескама и домишљање како их спречити. Тако су у
више наврата рађене дренаже, упојни бунари, облагање темеља бетоном, глином
и битуменом, израђивани су бетонски подземни и надземни канали за воду, са решеткама
и без њих, уз упорно опстајање влаге у зидовима цркава.
Данашње стање пећких цркава је последица и природних утицаја и досадашњих конзерваторских
интервенција. Проблеми који се морају решавати су конструктивни, питање влаге
и адекватне презентације.
Сл. 1 - Изглед досадашње презентације цркава
Пећке патријаршије
Црква Св. Апостола изгубила је живопис са вертикалних површина зидова од једрог
камена, односно са површина зидова старије грађевине, услед дејства влаге која
је из необезбеђених кровних увала доспевала у зидове током дужег временско периода.
Цркву је, као и остале, санирао Ђ. Бошковић. При томе су обијени сви познији
малтери који су штитили зидове, а само на тамбуру и кубичном постољу су пломбиране
зоне без малтера. Пломбе које су тада постављене биле су у тону са оригиналним
остацима, а данас су оне интензивније боје но оригинални остаци - дошло је до
нестајања боје и сликаног украса са оригиналног малтера. Сви обијени делови
фасаде су дерсовани продужним малтером, док су потклобучене површине оригиналног
малтера инјектиране гипсом. На спољним површинама зидова апсиде видна је пукотина
која иде од венца и поред каменог оквира олтарског прозора и на којој су већ
пукла два контролна маркера, док је трећи, најновији, још читав.
Богородичина црква је такође статички третирана током радова Ђ. Бошковића. Северозападни
стубац у наосу је напукао, а раније санирана вертикална пукотина, испуњена малтером,
поново је пукла. Постоје и косе пукотине, које су можда настале и после санације.
У олтарском простору и готово по свим површинама зидова видљиве су старе пукотине
које су мирне, о чему сведоче и контролни маркери. У олтарском простору, односно
на споју апсидалних зидова и источних стубаца наоса, дрвене греде сантрача са
којих су отпале фреске услед слегања зидова, оштећене су приликом покушаја санације:
избушене су по дужини и за трећину су им смањене површине пресеци, а тиме и
носивост. Захват је извео сликар-конзерватор Звонимир Зековић и преко оголелог
сантрача и преко фресака налепио фластере од газе, остављајући да нерешен проблем
стоји двадесет година. Црква је изложена дејству атмосферске влаге која пролази
кроз зидове, посебно са јужне стране, уз саркофаг патријарха Максима, где вода
натапа оголеле површине зида, сигу и опеке и продире у зид кроз спојнице без
малтера. Вода пролази и кроз рупу од сантрача, која је само зацементирана са
спољне стране и води директно до унутрашњег лица зида, односно до фреске. Оголела
греда сантрача испод јужне бифоре је видно пропала и само је питање времена
када ће услед њеног слегања бити доведен у питање опстанак каменог оквира прозора.
Црква је, као и остале, била споља малтерисана и бојена црвеном бојом. Иако
је на њој остало процентуално највише очуваног малтера и боје, велики део некадашњих
орнамената са јужног зида, апсиде и куполе готово потпуно је нестао, тако да
о њима сведоче само цртежи и старе црно-беле фотографије. Површине са којих
је обијен малтер дерсоване су продужним малтером, а њиме су изведене и опшивке
око оригиналног малтера и остатака фресака.
Црква Светог Димитрија је, као и велика припрата, пострадала и обновљена после
неког од великих земљотреса који су потресали јадранско приобаље и залеђе почетком
16. и током 17. века. Биле су то обнове које су резултирале и променом материјала
за зидање и нови делови грађени су блоковима пећког оникса. На крстатом своду
западног травеја постоји стара пукотина у теменом делу и пружа се у правцу исток
запад. Део сводара је покренут у источном делу пукотине, али је саниран 1931-1932.
године. Од западног зида спуштају се пукотине и преко зазидане бифоре иду до
лука над улазом, а фреска је обезбеђена фластерима од газе. Од северозападног
ослонца крстатог свода, односно на споју северног и западног зида иде пукотина
до пода. У доњој зони на споју новог дела северног зида који није у истој равни
са првобитним сачуваним зидом, такође постоји пукотина која је и сада активна.
Делови фасаде су били малтерисани малтером са млевеном опеком, који је познат
као хидрофобни малтер и потом бојени црвено. Током радова Ђ. Бошковића обијен
је сав малтер, а фасаде су фуговане продужним малтером.
Црква Светог Николе је у конструктивном смислу у добром стању. Пукотина у темену
триумфалног лука је санирана и мирује. Црква је првобитно била омалтерисана
малтером справљеним од песка, уситњене опеке и креча који је затим, као и малтер
на свим цркама, био обојен црвено. Црква је приликом радова 1931–1932. године
потпуно огољена, остављено је првобитно дерсовање доњих зона, а остатак је дерсован
продужним малтером. Овој интервенцији треба захвалити што је јужни зид влажан,
јер и поред заптивања цементним малтером великих шупљина у блоковима сиге, за
које и сам Ђ. Бошковић каже да су били предодређени за малтерисање, вода несметано
продире у релативно танке зидове ове мале богомоље и наноси штету фрескама.
Велика припрата, постављена подужном осом управно на подужне осовине три цркве,
дефинитивно је уобличила целину. Конструкција двочланих лукова на масивним ступцима
и елегантним високим стубовима није била дугог века - северозападна страна је
страдала при земљотресу и више није обнављана на исти начин, а патријарх Макарије
затворио је приликом обнове и преостале отворе на југу и југозападу и нове зидове
осликао фрескама. Старе пукотине су још активне, јер је дошло до појаве пукотина
и на малтеру којим су фасаде фуговане током радова Ђ. Бошковића. Узрок појаве
пукотина је у иструлелим и несталим дрвеним сантрачима, а посебно су статички
значајни они на висини ослонаца за лукове и сводове. У доњим зонама западног
и северног зида је видно јако исољавање, што је последица пролаза атмосферске
воде кроз огољени зид фугован продужним малтером.
Нестанак фресака у црквама, посебно у Св. Апостолима, изазван је пљачком кровног
олова и недостатком одговарајуће замене, јер је до засипања кровних увала било
довољно времена да се зидови од једрог камена старије богомоље презасите водом
и да она разори фреске. Ово су последице сила на које конзерватори нису могли
деловати.
Међутим, на велики део и данас актуелних проблема конзерваторска струка може
утицати, тако што ће спречити узроке штетних деловања. Разлог појаве влаге у
зонама изнад пода је атмосферска вода која продире у зидове кроз порозну сигу,
опеку и спојнице од продужног малтера и гравитационо се спушта у најниже зоне
зида. Појава капиларне влаге могућа је само у зонама где су зидови грађени једрим
каменом или опеком, а у зонама где је градиво сига, влага је пресечена - велика
шупљикавост сиге не дозвољава капиларно пењање воде.
Током радова Ђ. Бошковића, детаљно је уклоњен позније наношен малтер, тако
да су остали само фрагменти првобитног, црвено бојеног малтера и малим делом
каснијег малтера. Осим пломбирањем на куполама и опшивањем продужним малтером
ови остаци нису никако заштићени и временом су полако нестајали, као и боја
са сликаних украса око прозора купола, медаљона на калканима припрате и фризовима
под венцима апсида и постоља купола. Процес нестајања ових веома важних података
о првобитном изгледу цркава се са протоком времена убрзава захваљујући и киселим
кишама и близини града Пећи.
Сл. 2 – Нестајање сликаног украса са постоља
куполе Св. Апостола
Појава влаге, односно појава соли на фрескама је утолико опаснија јер осим растворених
соли из везива до њих допиру и растворени састојци из ваздуха. Стари градитељи
су били врсни познаваоци материјала са којим су градили, па су сви објекти који
су грађени сигом били омалтерисани, а малтер бојен или кречен, без обзира да
ли су за зидање употребљавали само сигу као у Сопоћанима, Градцу, Ариљу, Краљевој
цркви, Радослављевој припрати и западној кули у Студеници, или су користили
сигу у комбинацији са опеком као на пећким црквама. Са пећких фасада не само
да је скинут заштитни малтер, већ је за фуговање, како пише Ђ. Бошковић у свом
извештају о радовима, употребљаван «уобичајени» малтер. Иако је било познато
дејство цемента на фреске, ипак су фасаде фуговане продужним малтером (у једној
напомени Ђ.Б. пише: «када би се зид, на коме су фреске израђене, са супротне
стране фуговао, или што је још горе, олепио цементом, или продужним малтером,
фреска 'не може да дише', нема више транспирације, и она се 'гуши', то јест
на њој се дешавају промене са постепеним распадањем боје».(3)
Резултати испитивања узорака малтера узетих из спојница, пломби и опшивки око
фресака и остатака првобитног малтера, потврдили су да малтери које је аплицирао
Ђ. Бошковић имају висок проценат нерастворног остатка и виши проценат растворних
силиката, односно да у овим малтерима има цемента. Познато је и извештаја да
је за санацију објеката у току радова 1931–1932. године поред бетона за конструктивну
санацију купола, коришћено цементно млеко за инјектирање пукотина, продужни
малтер за презиђивање делова зидова и темеља и гипс за инјектирање потклобученог
малтера.
И конзерватори који потом радили на пећким црквама такође су користили искључиво
продужни малтер, чак и са већим процентуалним садржајем цемента. Малтер којим
су делимично фуговане фасаде 1983. године, има виши проценат нерастворног остатка
и виши проценат растворних силиката, него узорци малтера Ђ. Бошковића.
Велико увођење цемента је извршено 1962. и поново 1983. године, под руководством
Милке Чанак-Медић.(4) Комплетни темељи цркава иприпрате су
1962. откопани, обложени бетоном и цементним малтером, премазани битуменом и
бетонирани су подземни канали. Поново се 1983. темељи копају, претходни канали
пуне бетоном, темељи поново премазују битуменом и бетонирају нови, отворени
канали.(5) Последица заптивања темеља је подизање нивоа капиларне
влаге и увођење у зидове растворених соли које потичу из цемента.
Сл. 3 – Облагање темеља бетоном и цементним
малтером као припрема за битуменски премаз (фото. Р. Финдрик, 1962)
Након праћења стања објеката, на основу података о претходним конзерваторским
интервенцијама и на основу познавања материјала и начина зидања могуће је са
сигурношћу говорити о узроцима појаве соли на фрескама, влаге која их транспортује
и влаге која доприноси прљању површина фресака.
Несумњиво је да су присутне све врсте узрока влаге на црквама Пећке патријаршије,
али се оне могу градирати по величини утицаја. Највећи допринос влажењу зидова
даје атмосферска вода која продире кроз незаштићена лица зидова. Обијање фасадних
малтера који су вековима упорно обнављани ради заштите зидова, огољавање сиге,
опеке и порозног камена и дерсовање слабијим или јачим продужним малтерима допринело
је увођењу воде у испуну, обично зидану ситнијим каменом и са доста малтера,
одакле се са раствореним солима појављује на унутрашњем лицу зида и суши, остављајући
кристализоване соли на фрескама. Малтер са цементом, осим што је штетан због
исољавања, тешко испушта примљену атмосферску воду.
Следи утицај кондензације паре на хладним зидовима, а она се јавља из више разлога,
климатских, када је повећана влажност и топлота ваздуха, а зидови хладни, услед
присуства већег броја људи у црквама, као и сагоревања велике количине свећа
унутар храма, које осим влаге стварају и чађ која се таложи по влажним површинама
зидова (један килограм изгорелих свећа ослобађа 200 грама воде).
На крају је, по величини утицаја, капиларна влага. Сига као материјал којим
су цркве претежно зидане има ту особину да не проводи капиларну влагу и њој
треба захвалити што у доњим зонама зидова нема велике влаге. Међутим, облепљивање
темеља бетоном и битуменом неумитно доводи до повећаног пењања влаге уз зидове.
Такође, подизање оригиналног нивоа тротоара, негде и до 40 см, доприноси повећању
нивоа капиларне влаге у зидовима.
Сл. 4 – Цртеж изведених бетонских канала око темеља цркава из
1962. и 1983. године (пројекат М. Чанак-Медић, 1983)
Данас цркве у Пећкој патријаршији не изгледају као објекти смишљено презентовани
од стране службе заштите споменика културе. Различите по конструктивном склопу
и настале у различито време, делују подједнако запуштено. Великом брзином губе
се трагови некадашњих бојених украса и боје, тако да је потребно предузети радове
на обнови фасада, првобитне боје и сликане декорације. У супротном, о њима ћемо
знати само по поменима у извештајима конзерватора и научним делима. Данас још
увек има података да се реконструишу једва видљиви декоративни сликани мотиви
и бојени малтер на црквама.
Сликани орнаменти били су очито веома важни за монахе, јер када су обнављали
малтер на фасадама цркава, нису обијали сликане украсе већ су нови малтер постављали
до сликаних површина и поново га бојили тамно црвеном бојом. На свим црквама
се може пратити овај континуитет у обради површина. Црвена боја је и сведочанство
о ктиторима који су прихватали узоре као што је Св. Софија и бојили цркве црвено
(према сведочењу Ђ. Бошковића, и остаци старијих светилишта, у темељима данашњих
пећких цркава, били су малтерисани црвено бојеним малтером).
Данашње фуговане фасаде не представљају ни један историјски облик трајања споменика,
већ само искривљену слику конзерваторског поимања старине, али једна анахрона
конзерваторска мода наноси непроцењиву штету црквама Пећке патријаршије већ
седам деценија. једна анахрона конзерваторска мода наноси непроцењиву штету
црквама Пећке патријаршије већ седам деценија.
НАПОМЕНЕ:
(1) У периоду од 19. септембра до 23.
новембра 2005. године у Пећкој патријаршији су обављали снимања и конзерваторске
послове радници и сарадници Републичког завода за заштиту споменика културе:
Марија Јовин (архитекта), Радојка Зарић (историчар уметности), Слободан Стојиловић
(сликар), Павле Марјановић (фотограф), Татјана Трипковић (хемичар), Синиша Матић
(статичар), Никола Чича (електроинжењер) и Синиша Темерински (архитекта).
(2) Ђ. Бошковић, Осигуравање и ресторација
цркве манастира Св. Патријаршије у Пећи, Старинар, књ VIII-XIX, 1933-1934, 92-159.
(3) Исто, стр. 98-99.
(4) «На поновном осигуравању цркава Пећке
патријаршије рађено је 1960. и 1981-1984. године под руководством Милке Чанак-Медић»,
М. Чанак-Медић, Архитектура прве половине XIII века, II, Цркве у Рашкој, Београд
1995, стр. 24.
(5) М. Чанак-Медић, Пројекат
«Израда канала са гвозденим решеткама за одвод падавина и изолације темеља цркава
пећке патријаршије», Републички завод за заштиту споменика културе, 1983. (бр.
37/36 од 5.7.1983).
Конзерваторска
историја цркава Пећке патријаршије
Стање цркава и истраживачки радови 2006. године
Извештај
о радовима на живопису Богородичине цркве у 2006. години
Учесници конзерваторских радова у 2006. години
Проблеми
Пећке патријаршије у 2007. години и приоритети
Публикација: Пећка патријаршија - истраживања и резултати
2006
ДКС И "СТРУЧНА ЈАВНОСТ" - Чланци
које је Редакција Гласника ДКС одбила да штампа
Шта
је уништено на зидном сликарству, према Протоколима ДКС-ионских мудраца ?
Шта
је уништено на архитектури, према Протоколима ДКС-ионских мудраца ?
Откривена документација Ђурђа Бошковића
Чудо
у Пећкој патријаршији - магичне корпе
Манастир
Пећка патријаршија
Велика
ложа "ЧУВАРИ ВЛАГЕ"
Spaghetti
институт
Национални
инвестициони план и КИЗА МЕНТОЛ
Друштво
конзерватора Србије
ПОЧЕТНА