Изглед јужне стране свода источног простора Богородичине цркве, стање од пре 20 година до радова 2006. године. Скидање фластера током радова 2006. године
мр Слободан Стојиловић, сликар-конзерватор, саветник
Извештај о конзерваторским радовима на живопису Богородичине цркве у Пећкој патријаршији у 2006. години
Према цитату преузетом из извештаја арх. Ђурђа Бошковића,
o ранијим конзерваторским захватима, из 1925. године, када су постављани потпорни
стубови и скеле око цркава Пећке Патријаршије да се оне не би срушиле:
''Тада се уопште није мислило на то да су пукотине веома старе, да данас више
не раде и да их треба на сасвим други начин осигурати. Није се водило рачуна
ни о томе да се северни зид нагнуо у поље још пре више од 300 година и да се
од тога доба није ни померио, према оном другом, президаном , потпуно вертикалном
делу, подигнутом 1620. године.''
Наведеним цитатом желео бих да скренем пажњу на потпуно погрешан, а притом веома
радикалан посао, изведен пре око двадесет година у конзервацији живописа у олтарском
простору Богородичине цркве. Тада су излепљене газе на живопису у другој зони
северне и јужне стране, као и на јужној страни свода, са великим количинама
лепка.
Изглед јужне стране свода
источног простора Богородичине цркве, стање од пре 20 година до радова 2006.
године. Скидање фластера током радова 2006. године
Изглед северне стране
друге зоне, стање од пре 20 година до радова 2006. године.
Изглед исте композиције после радова 2006. године
Изглед јужне стране друге зоне, стање
од пре 20 година до радова 2006. године. Изглед
исте композиције после радова 2006. године
Изглед јужне стране свода, стање
од пре 20 година до радова 2006. године. Изглед
исте композиције после радова 2006. године
На гредама сантрача северне и јужне стране друге зоне, избушене су рупе пречника
4 цм и 5 цм, дубине око 3 метра. За бушење по дубини тако старих и тврдих храстових
греда, старих око 700 година била је потребна веома велика машина која је сигурно
изазивала потресе зидова и живописа на њима. Циљ ових радова био је да се греде
инјектирају кроз те рупе и тиме учврсте, пошто је тада утврђено да су ''труле''
и да је због њиховог ''слегања'' дошло до одвајања живописа на тим местима,
односно да су створена потклобучења по дужини греда.
Изглед дрвених греда на јужном зиду источног
простора Богородичине цркве, дрвене греде које носе зидове и свод су избушене
по дужини
Под претпоставком да су греде заиста биле труле, лепак који би био инјектиран,
испунио би само рупу направљену бургијом, јер се приликом рада бургије у црвоточном
дрвету развија веома фина прашина која попуњава рупице од црвоточине и запушава
их спречавајући продирање лепка у ткиво дрвета.
Инјектирање греда није извршено. Газе натопљене лепком у површини од око 30м2,
постављене су на живопис друге зоне северне и јужне стране, и јужне стране свода.
Оваква ситуација трајала је двадесет година. После тих радова, конзерваторски
послови пренети су на сасвим друга места у остале цркве Пећке Патријаршије.
Оваквих газа има и у југозападној просторији Богородичине цркве и по другим
црквама, али не у толикој мери.
Овако сагледан проблем је погрешно решаван. Довољно је да се стане у средину
Богородичине цркве и да се види да је слегање зидова, нарочито оних који носе
куполу, главни узрочник потклобучења живописа и отпадања на појединим местима.
Приликом земљотреса у 16. веку догодили су се поремећаји тла који су иазвали
кретање и попуштање темеља пиластара који носе куполу као и свих зидова, тако
да су сва слегања зидова била усмерена ка средини цркве због куполе и њене тежине.
Отварањем омалтерисаних оштећења живописа на површинама где се налазе греде,
могло је јасно да се види бочним светлом, да су греде у свом пуном облику као
и да су потпуно здраве. Отварањем живописа на другом крају греда, до конхе апсиде,
такође се јасно види да су оне потпуно здраве и компактне као и све греде које
се налазе у цркви.
Стање мировања зидова, као и фреско малтера, може да се утврди и сагледавањем
пукотина. Њихов изглед одаје велику старост. Оштећења која су омалтерисана 1931-32.
године, на саставима са фрескама немају нове пукотине. Стакла постављена водоравно
на пукотине су потпуно цела, као и гипс у који су стакла уметнута. То су докази
да нема померања зидова. Од последњег сагледавања стања зидова за време радова
Ђурђа Бошковића, па до данас, нема померања зидова ни фреско слојева већ 400
година.
Непотребно лепљење газа, бушење греда, исцртавање и бележење, вероватно дубине
рупе преко бојеног слоја живописа, је ничим оправдан и недозвољив поступак у
конзервацији. Зна се добро шта би лепак учинио да је било кондензације на зидовима
или влажења зидова споља. Александар Томашевић критикује Светислава Стралу (у
свом извештају после радова у цркви Св. Апостола 1961. године), зато што је
користио средину хлеба за чишћење живописа, због задржавања мрвица на површини
и опасности да оне изазову стварање буђи и тиме угрозе живопис. Шта би тек имао
да каже о лепку који стоји на фресци армиран газама остављеним да стоје двадесет
година? Самовоља конзерватора неминовно доводи и до овакве ситуације на живопису.
На жалост, то није једини случај на нашим споменицима културе.
Стање живописа и изведени конзерваторски радови у периоду 1931-1933.година
Стање живописа: Постоје оштећења где је фреско малтер
отпао у току потреса у 16. веку, или од продирања влаге споља и то:
- јужна страна свода око 3м2
- на северној и јужној страни где су греде, 1м2
- постоје оштећења бојеног слој од влаге која је продирала са крова (јужна страна
свода, јужна страна друге зоне)
Оштећења се протежу већином по средини композиција па се шире лево и десно.
Има делимично оштећења и на северној страни свода као и веће ошећене површине,
нарочито у средини композиције северне друге зоне. На конхи апсиде постоје оштећења
на неким површинама као и на драперијама и крилима анђела. Што се тиче прве
зоне архијереја, може се рећи да је у најбољем стању и по начину и по квалитету
сликања, како у технолошком тако и у ликовном смислу. У олтарском прозору, на
бојеном слоју постоји доста шалитре, остатака малтера од малтерисања оштећења
живописа насталих вероватно у конзерваторском поступку 1931-1932. године. Све
оштећене површине фреско малтера су омалтерисане током овог конзерваторског
поступка кречним малтером, па потом сиво бојеним, вероватно каолинско-туткалним
премазом. Тај премаз се врло лако раствара водом. Оштећења бојеног слоја су
свуда рестаурисана, па затим премазана парафином раствореним у терпентину, како
наводи Ђурђе Бошковић. Сви ретуши се врло лако уклањају првим влажењем површине
водом. Сви ретуши су углавном добили беличасто обојење због кристалисања парафина
или су јако потамнели због непознатог узрока. Боја ретуша има слабо везиво,
што је јако важно за лакоћу уклањања. По начину понашања приликом растварања
водом, изгледа да је у питању било туткало.
Малтер којим су омалтерисане слободне површине, односно оштећења фреско слоја,
чврсто се држи на површини зида, а такође добро држи живопис по ивицама. Једина
замерка је прелажење преко оригиналног бојеног слоја, али највише од 1мм до
4мм, што се лако уклања са оригинала механичким путем. Уклањање ових омалтерисаних
површина је непотребно, јер поред наведених добрих особина имају и добру текстуру.
Била би угрожена стабилност живописа који овај малтер држи и учвршћује већ 75
година. Скидање ових малтерисаних површина, проузроковало би оштећивање оригиналног
фреско слоја због постојања потклобучења на ивицама оригиналног живописа.
Сива боја малтера била је у складу са некадашњим тоналитетом живописа, док садашња
ситуација налаже ново обојење.
По свим композицијама постоје пукотине ширине од 1-5мм, због слегања и померања
зидова у току потреса у 16. веку. Потклобучене површине фреско малтера су веома
стабилне, па чак на неким потклобучењима нема ни пукотина, само је фреско слој
добио испупчење. По томе се види колико је фреско слој квалитетан и добро армиран,
јер се пукотине пружају цик-цак правцем, што сведочи о доброј армираности. Да
нема арматуре, пукотине би биле праве.
Преко бојеног слоја има пуно чађи као и наноса запечених масноћа, јер је у питању
олтарски простор где и данас гори по десет кандила и небројено свећа.
На ивицама фреско малтера добро се види какве је структуре и колико су за овај
''проблем'' важна испитивања, односно утврђивања квалитета фреско слоја. Последњи
слој фреско малтера дебљине је од 1-1,5цм, врло је изглачан пре сликања и садржи
у себи квалитетан креч и песак. То се види по кристализацији калцијум карбоната
на сликаној површини. Арматура је слама, плева, цепкана дрвца, кудеља и свињска
длака. Све је то веома битно, како за његову еластичност, тако и за дуговечно
трајање на зиду. Сви ови састојци су доприносили споријем сушењу малтера у току
сликања. Потклобучења која су се створила приликом слегања зидова услед попуштања
темеља од земљотреса у 16. веку, као и пукотине, говоре о његовом квалитету
и компактности.
Потклобучене површине и пукотине које су настале приликом слегања зидова, нису
трошног карактера, односно на тим местима не отпада живопис, већ је површина
око потклобучења и пукотина чврсто везана за зид, чему је допринео квалитет
малтера, поступак његовог наношења на зид, и као најважнија његова арматура.
Потклобучен малтер је веома стабилан и чврст и има потпуно чврсту околину, тако
да не постоји могућност па ни опасност да се одвоји од целине, јер је фреско
малтер са својом арматуром као платно: има своју међусобну повезаност арматуром
која га врло добро држи као једну јединствену целину. Уколико је његово потклобучење
на један метар квадратни 20%, онда није потребно инјектирање фреско малтера
јер може да дође до даљег одвајања и непотребног оптерећења фреско слоја инјектионим
пуниоцем.
Враћање потклобученог фреско слоја у првобитни положај је немогуће без великих
оштећења самог фреско слоја, а нарочито бојеног слоја, јер је површина зида
смањена и померена и то је разлог који је довео до потклобучења фреско слоја
на овим местима код греда.
Према наосу потклобучења су већа, а на самим крајевима греда фреско малтер је
отпао јужно око 1м2, а на северној страни 0,5м2, јер због великог испупчења
у фреско слоју се покидала арматура и неминовно је дошло до падања тих делова
живописа у току потреса у 16. веку.
Светислав Страла је 1931-1932- године извео делимично покривање и попуњавање
пукотина на појединим местима. Тај поступак није побољшао него је погоршао њихов
изглед, грубим прелажењем на живопис. Уколико дође до поновног потресања, тај
малтер од 1цм дебљине и од 1-4мм ширине, не може да задржи фреску од неколико
квадратних метара. Пукотине треба попунити само уколико нарушавају изглед целине.
Живопис у Богородичиној цркви је третиран на следећи начин: чишћењем од чађи
и осталих наслага је само делимично очишћен јер су боје остале у сивом тоналитету
који преовладава и данас. Бојење малтера у зеленкасто-сиво, тачно говори о тоналитету
живопису после њиховог чишћења. Искуства и средства у време Светислава Страле
нису могла да дају бољи конзерваторски резултат као и бољи изглед живописа 1931-1932.
године.
Површине зидова без живописа омалтерисане су веома квалитетним малтером у саставу
креч и песак, 1:3, а потом је бојено у сиву боју каолинско-туткалним раствором,
како наводи Ђурђе Бошковић. То се може лако видети механичким путем, а и хемијским
анализама је потврђен његов састав.
Ретуша има скоро на свим површинама бојеног слоја. Сви ретуши су премазани растопљеним
парафином.
Велика је срећа што на живопису није било кречних премаза, јер би сигурно те
површине чистили соном киселином, средством које је апсолутно недозвољено у
чишћењу фресака, јер сона киселина разара кристализацију калцијум карбоната,
па и сам кречни малтер. То су морали да знају првенствено сликари па и архитекта
који наводи да је претходно све испитано у лабараторији. Ако су са тим растварали
кречни премаз, то су непоправљиве грешке у конзервацији.
Изведени конзерваторски радови у 2006. години
Морам да нагласим да су радовима у овој години , претходили
детаљни испитивачки радови у претходној, 2005. години:
- Помоћу покретне скеле, испитане су све површине живописа у цркви, од куполе
до пода. Испитивањем површина живописа, проучена је чврстина и стабилност потклобученог
фреско малтер, стабилност бојеног слој, као и конзерваторски поступак који ће
бити примењиван током радова који следе: чишћење, пломбирање и инјектирање.
У олтару је направљена грађевинска скела која је покривала све површине живописа
по зонама. Висина скеле је била 8м. Скела је постављена као стабилна и чврста
да би се неометано изводили конзерваторски радови па и решавање проблема на
површинама северне и јужне стране друге зоне које су прекривене газама. Све
површине у цркви су испитиване сондирањем бојеног слоја како због стабилности
боје тако и због утврђивања средстава и поступака при чишћењу.
Приликом сондирања утврђено је да су оштећења бојеног слоја тонирана, односно
ретуширана, какао је наведено у претходном тексту.
Потклобучења фреско малтера испитивана су куцањем. То је начин којим се утврђује
колико је и где малтер одвојен од зида.
Визуелним прегледом утврђено је стање пукотина, њихов изглед, стабилност, као
и да ли долази до померања фреско малтера односно зидова.
Радови у олтарском простору у 2006. години
Изведено је чишћење живописа у олтару на површинама где
није било газа. То су: северна страна свода, све три зоне конхе апсиде и отворене
су велике сонде на преградама проскомидије и ђаконикона.
Прво је изведено чишћење благим, неутралним сапуном. Већ са овим чишћењем, сви
ретуши су се разлагали, због веома слабог везива. Ови ретуши нису нанели никакво
оштећење бојеном слоју, јер је живопис веома квалитетан, са јаком кристализацијом
калцијум карбоната па се и због тога ретуши лако скидају, јер је терпентинско
уље из парафина испарило, а није га упила површина фреско малтера. Иако се приступило
ретуширању, није смело да се ничим премазује, а камоли терпентинским уљем. Да
је у питању мање квалитетан живопис, уље би се упило у површину бојеног слоја
и дошло би до потамњивања живописа неповратно. Сви ретуши постављени 1931-1932.
и у каснијим периодима до данас, добијају свој веома ружан изглед, тамне, мењају
обојење и као такви, у кратком временском периоду озбиљно сметају сагледавању
оригинала.
Отварање сонди на живопису у Богородичиној цркви
2006. године
У вези са напред наведеним коментаром о ретушима, навео бих стање у цркви Св.
Апостола где је својевремено, ретуше израдио Александар Томашевић, 1961. године.
По мишљењу самог сликара, тада постављени ретуши су ''апсолутно невидљиви'',
односно, не разликују се од оригинала. У вези тога, питам се шта је ту оригинално,
а шта је сликарство Александра Томашевића? Током времена, његови ретуши су потамнели,
и веома нарушавају изглед оригинала. Примера има на много места: Богородица
Љевишка, Сопоћани, Студеница, Петрова црква, Милишева и друга места.
Ђурђе Бошковић се лично, словом и речима потписао на своја конзерваторска дела
која је урадио на црквама у Пећкој Патријаршији. Хвали се ''како је око 850м2
обио и сручио на под живопис врло лошег квалитета''! А оставио или открио ''живопис
доброг квалитета''! (Како може архитекта да суди или процењује вредност сликарства)?
Колико су конзерватори у Милешеви у 16. и 20. веку обили живопис ''лошег квалитета'',
и колико је живопис ''лошег квалитета'' претворен у шут, а уместо њега остављени
огољени зидови са фугованим каменом! Наводно, треба да се види како је зидан
зид! То исто тврди и Аца Томашевић у Пећкој Патријаршији. Питам се колико је
живописа уништено оваквим конзерваторским схватањем и решавањем ситуације једноставним
обијањем фресака које припадају млађим периодима? Можда су ствари могле и другачије
да се одиграју. Италијани су преносили фреску са зида на зид у 15. веку, Руси
су скидали слојеве са пресликаваних икона и од једне иконе правили шест! Могли
смо и ми, у двадесетом веку да се са више поштовања односимо према баштини коју
смо наследили од наших предака. Издвајам као најзначајније мишљење и речи Александра
Дерока, приликом ископавања остатака камене пластике у порти Студенице, 1969.
године: ''Сада ово треба закопати 6м дубоко, док се не појаве они који ће знати
шта ће са тим да ураде''.
У другој фази чишћења живописа употребљен је неутрални водени раствор који се
више од 30 година користи у чишћењу чађи и разних наноса масноћа. То су комплексон
3, амонијум бикарбонат и амонијум хидроксид, растворени у води у разним односима,
према потреби. Испирање је вршено у више наврата, до потпуно чисте воде. Коришћени
су веома меки сунђери, јер је чишћење сапуном, као и раствором хемијски, а не
механички начин чишћења живописа.
Скидање газа
Прво су скинуте газе са јужног дела свода, затим са јужне стране друге зоне
и са северне стране друге зоне олтарског простора. Скидање газа је изведено
натапањем сунђером и млаком водом на саму газу, све док се лепак испод газе
потпуно не размекша и газа сама не почне да пада. У противном може да дође до
веома нежељених последица, тј. да се повлачењем газа испод којих лепак није
омекшао страпира и сама боја. Када су све газе скинуте са површина живописа,
лепак је уклањан млаком водом све до чисте површине бојеног слоја.
После скидања и последњих наноса лепка, приступило се сондирању бојеног слоја
на много места, нарочито на оштећењима бојеног слоја, пресецањем оштећења да
би могло да се документује начин чишћења фотографисањем. Све композиције на
којим су биле газе су детаљно снимљене. Снимање је обављано класичним апаратом
и Kodak color филмом.
Изглед очишћеног живописа у источном простору
Богородичине цркве
Желим да нагласим да приликом скидања газа и лепка после толико година, није
уочено присуство љуспања бојеног слоја, буђи или плесни. Напротив, чишћењем
чађи које је уследило, те композиције имају потпуно исти изглед и јачину колорита,
врхунског мајсторства и генијалности сликара Богородичине цркве. Све су површине
заблистале пуним сјајем, дивним колоритом од златног окера који понекад има
изглед самог злата, све до краљевских кобалт плавих, зелених , па чак и љубичастих,
и до скоро интензивно црвених тонова. Све те боје говоре о богатству и раскоши
самог ктитора и времена у коме је живопис урађен. По мојој претпоставци, све
боје су добијене од кобалта, а то су боје које су изузетно отпорне у фреско
техници. Средствима и искуством којима данас располажемо, можемо да вратимо
сјај и богатство сликарству старом око 700 година, али наравно са свим оним
годинама постојања које су протекле до данас, јер то и јесте вредност наших
споменика прошлости и садашњости.
Омалтерисане површине из 1931-1932. године, где недостаје живопис, које су бојене
растопљеним каолином према тадашњем изгледу и обојењима живописа, данас, после
чишћења живописа, када су скинуте те сиве наслаге преко боје и када боје сијају
својим пуним сјајем и интензитетом, обојене су према садашњем тоналитету живописа.
Оштећења код греда омалтерисана су завршним малтером до самог нивоа фреско слоја,
односно ниже за 1-2мм, да би се ивица живописа у потпуности сагледала.
Нови малтер је сачињен од једног дела гашеног креча, два дела млевене сиге и
једног дела мермерног брашна. Са истим малтером пломбиране су пукотине на јужној
и северној страни друге зоне. На крају је изведено пломбирање ситнијих оштећења
и инјектирање мањих површина казеинским лепком.
У другом делу рада, испитиван је живопис и отваране сонде на свим површинама
сокла и прве зоне у: ђаконикону, проскомидији, северној и јужној певници, наосу,
северозападној просторији, као и у југозападној просторији. Овим последњим испитивачким
радовима у потпуности је савладан проблем у целој цркви. На крају су сви радови
фотографисани, како површине гро планова, тако и детаљи композиција. Фотографисање
је обављено класичним апаратом и Kodak color филмом.
Сондирање као део испитивачких радова, је поступак који се примењује свуда у
свету. Отварање сонди на неком ликовном делу, било да је у питању фреска или
икона, је конзерваторски поступак којим се испитује стабилност бојеног слоја.
Чишћењем дела површине путем сондирања, показује се поступак рада, а детаљним
фотографисањем се документује стање дела за будућност. Овај поступак је нарочито
пожељан на оштећеним површинама једног дела. Овим начином омогућено је свима
да виде какав се живопис крије испод наслага чађи и осталих прљавштина. Мора
се узети у обзир да је фреско техника једна од најтежих сликарских техника,
односно сваки погрешан потез је непоправљив. Друго, површина на којој се слика
захтева брзину извођења дела. Ако је у питању врхунски мајстор, и ако наручилац
дела зна крајњи резултат изведеног дела, у овом случају и мајстор и наручилац,
по свему судећи, знали су и једно и друго. У томе је још већа вредност живописа
Богородичине цркве у Пећкој Патријаршији. Овим конзерваторским поступком, отворен
је живопис високе уметничке вредности, дивног колорита, врхунског цртачког мајсторства,
обраде форме и изузетног решавања светлосних вредности.
Изглед живописа у конхи апсиде Богородичине
цркве, после конзерваторских радова у 2006. години
Због познатих, а и непознатих проблема у вези сликарско-конзерваторских радова
у олтарском простору Богородичине цркве у Пећкој Патријаршији, као и наметнутих
проблема из прошлости у овој цркви, да не би дошло до непожељних последица на
живопису, радови су извођени без екипе, односно сарадника, због немогућности
укључивања сарадника у овако компликоване и врло одговорне послове на самом
живопису.
Надајмо се да ће радови који предстоје почети без наведених проблема и како
посао налаже, да ће почети од куполе, са добрим скелама, опремом и условима
за радове, па наравно и стручном екипом образованом за ову врсту посла.
Радови су трајали од 14.9.2006. до 17.12.2006.
У Београду, 29.12.2006.
Конзерваторска
историја цркава Пећке патријаршије
Стање цркава и истраживачки радови 2006. године
Извештај
о радовима на живопису Богородичине цркве у 2006. години
Учесници конзерваторских радова у 2006. години
Проблеми
Пећке патријаршије у 2007. години и приоритети
Публикација: Пећка патријаршија - истраживања и резултати
2006
ДКС И "СТРУЧНА ЈАВНОСТ" - Чланци
које је Редакција Гласника ДКС одбила да штампа
Шта
је уништено на зидном сликарству, према Протоколима ДКС-ионских мудраца ?
Шта
је уништено на архитектури, према Протоколима ДКС-ионских мудраца ?
Откривена документација Ђурђа Бошковића
Чудо
у Пећкој патријаршији - магичне корпе
Национални инвестициони план и КИЗА МЕНТОЛ